Andriana Art Poetry

Glas Balkana

mnogi su pokušali da ugase. Menjali su nam prezimena, delili nas zastavama, razdvajali granicama koje su crtale ruke što nikada nisu razumele naš bol. Pokušali su da izbrišu naše korene, da promene naše sećanje, da nas nateraju da zaboravimo ko smo bili. Ali neke zemlje ne umiru. Žive u krvi svoje dece, u majkama koje još uvek tiho čuvaju jezik, u starima koji nose priče koje niko nije imao hrabrosti da ispriča do kraja. Zemljo moja, koliko si rana podnela. Videla si ratove, odlaske, siromaštvo, izdaje, decu primoranu da napuste svoj dom sa koferom punim nostalgije. I opet opstaješ. Opstaješ u tužnoj pesmi svojih planina, u moru koje nas još uvek doziva po imenu, u grubim rukama svog naroda, u dostojanstvu onih koji se nisu pokorili. Nazivali su nas strancima svuda. Ali mi znamo ko smo. Mi smo deca Balkana. Deca ranjene zemlje koja se i danas bori da ne bude izbrisana. I čak daleko, čak rasuti po svetu, mi te ne napuštamo. Jer možeš napustiti svoju zemlju, ali tvoja zemlja nikada ne napušta tebe. — Andriana Ura